Двор Змајевића се налази дубоко у планинама. А планине се налазе баш негде на половини пута између краљевских градова, Смедерева и Јагодне. Зли језици говоре да су тако дубоко у горама јер не верују ником – прогони прошлости су још изузетно јаки у њиховом сећању. Прогони старе вере, јер је у крви Змајевића стара вера изузетно јака.
Путнику намернику пут који води ка замку изгледа као један врлетан кланац, какви постоје на многим српским планинама, али одједном кланац нестаје а поглед пуца надалеко. Плодни превој, где себри Змајевића праве вино и гаје храну свих мириса и укуса, сеже у недоглед – до места где се сенке планина надвијају над пољима и виноградима. Превој је пресечен путем правим као стрела који се завршава кулом Змајевића.
Кула Змајевића је ружно здање. Зграда спремна за рат. Врлетни зидови, дубоки канали који их окружују, а безброј отвора даје простор стрелцима. Врата која воде у замак су тешка и челична, дванаест гардиста Змајевића затвара по једно крило. Врата су доказ старог знања Змајевића, њихове ковачке вештине из давнина. Приче кажу да је сваки братственик из давнина ковао свој део претворивши их у непробојан бедем. Непријатељ постане неспокојан кад их погледа – врата су отпорна и на катапулте и на овнове.
У дубину замка воде ходници без раскоши. Иако народ прича да Змајевићи имају злата и сребра пуне лагуме, ходници су окићени само челиком. Челиком заробљеним у борбама, челиком направљеним руком Змајевића. Зелени челик – старо знање. Зелени челик – последња одбрана старе вере. А онда изненада, пред гостом куле Змајевића, отвара се велика дворана. Двораном доминира округли сто јер у братству су сви једнаки, а вечну зиму гнезда Змајева греју четири огњишта узидана у сва четири зида. Гости се примају овде где Змајевићи столују – где брину бриге народне и уче се речи Свевидовој.
Путника намерника, госта Змајевића добродошлицом дочекује витез Мауи, најстарији од браће, у оделу од црне свиле и са бојном секиром Главосеком у рукама. Са његове десне стране седи брат му Вујин, у црној одори свештеника Свевидовог са мачем Ратославовим на грудима јер он је брат ватре, чувар трона Свевидовог и први глас господара светова. До њега седи Севастократор, други свога имена, са вером у очима и ватром у срцу. Са леве стране витезове седи Десета, господар извиђача краљевске војске – у њеним рукама је Невид, хиљаду пута прекован мач, танак и оштар, а невидљив у боју. До ње седи Војвода грмечко-унски, син Запада Српског, у одори од вуне јер њега раскош не занима. Он не носи мач већ бојну секиру којој ниједан оклоп искован без ватри Змајева није раван. И редом сви остали – Гекс, Јурон13, Скараша, госпа Бела, Љубодраг, Соњичак...
Путник поздрављају речи Мауиа: „Путниче намерниче, којим добром посећујеш гнездо Змајева?“, а путникове речи одзвањају двораном: „ Моји стари ме научише да и мојим венама тече крв Змајевића – те поносно кажем један сам од вас!“
Вујин Змајевић погледа братственике око стола и поче: „Време и људи расули су наше братство широм земаља српских, кажи нам госте какве су везе твоје са ватром Змајишта? Братство слуша...
Путник заврши своју причу. Братство клима, неки су замишљени. Вујин устаде и заповеди: „Пођи за нама“. Братство се кретало ка светилишту Свевидовом. Светилиште је раскошно у својој једноставности. Светилиштем доминира велики рубин - АДАМАС, око последњега Змаја – оца првог Змајевића. Вујин извади нож и засече длан изгубљеног братственика и капну на рубин пар капи његове крви. „Само прави Змајевић и крв његова помоћи ће рубину да прогледа“ – свечано објави Војвода Грмечко-Унски. „Време је“ – потврди Вујин.
Братство је гледало....
Прикажи документ да припадаш овој породици:
 |
| Стари документ |
No comments:
Post a Comment