Племићка фамилија Војиновић

Грб Војиновића

Оснивач породице Војиновић, војвода Војин, господар Гацког, био је један од најистакнутијих велможа краља Стефана Дечанског, а припадао је и кругу великаша око младог краља Стефана Душана. 
Највероватније је рођен у Вучитрну. 

Синови војводе Војина, Милош, Алтоман и Војислав, такође су уживали повјерење краља Душана, на чијем двору су Милош и Војислав и започели своју каријеру, оба са титулом штавилаца, звања ниског ранга, али довољног да омогућује увид у политичка збивања и учествовање у њима. (Кћерка војводе Војина- Села (Воисава/ пом. 1326.), је била удата за Господара Брајка Бранивојевића (+ после 26. новембра 1326.), сина хумскога Властелина Бранивоја (+ 1318.)) 

Најстарији син војводе Војина, штавилац Милош Војиновић, коме је предстојала сјајна каријера, умро је млад. (Milo�Vojinović je u pesmi sestrić cara Du�na a istorija ga zna kao velika� na Du�novom dvoru. On je u pesmi predstavljen ne kao plemić (iako je visokog roda) već kao obični čovek iz naroda. Kroz niz situacija on pokazuje juna�vo, snagu i humor .) 

Говори му Милош Војиновић: �#1057;једи, царе, пак пиј рујно вино, не брини се мојом кабаницом; ако буде срце у јунаку, кабаница неће ништа смести: ... ( део је једне песме) 


  О другом сину, Алтоману Војиновићу, не зна се много, а неколико сачуваних података потврђује његово високо мјесто у кругу Душанове властеле. Пред крај живота је носио титулу великог жупана, а посљедњи пут се помиње 1359. године. Други син Војводе Војина, Господар Алтоман (први пом. 1335.-+око 1359.) је био ожењен Госпођом Ратословом, кћерком Војводе Младена (половином XIV в.),родоначелника српске династије Деспота Бранковића. 

Vojislav Vojinovic, najmladji sin vojvode Vojina, koji se jos 1350. godine pominje kao stavilac, pred kraj zivota, za vlade cara Urosa, postao je najmocniji velikas u srpskoj drzavi. Od oca i brace nasledio je vlastelinstvo, cemu je do proleca 1359. godine pripojio zupe velikog celnika Dimitrija. Njegova oblast dostigla je najveci obim 1363. godine, kada je zahvatala prilican prostor izmedju Rudnika, Drine, Popovog Polja, Dubrovacke Republike, Boke i Kosova. Umro je iznenada u jesen 1363. godine, a nasledila ga je njegova udovica kneginja Goislava, sa maloletnim sinovima kojima se ubrzo gubi trag. 

Оснивачи династије
Дон Ixandar и Дама Missclaire Војиновић

"Какав је кнез био силник види се веома јасно из тога како је током рата дочекао једно Дубровачко посланство. "Тај се тамо с њим договарао и затекао га страшно гневна на нас. Говорио је: Доћи ћу ето са својом војском до Лесне плоче и тамо ћу стајати с читавом војском и дат ћу да се опустоши читав котар Дубровачки, а нећу поштедети ни цркве. И узећу вам Стонски рат јер је мој. Ја сам кнез Хума, а Стонски рат је столица кнезова Хумских, па је стога мој. И још много и небројено је претио како ће доћи с читавом силом да уништи читаву нашу жупу, говорећи да има за то заповед од краља рашкога, јер је господин краљ угарски провалио у земљу српску. И то нам је јавио наш посланик у свом писму да је кнез Војислав неки караван, за који је дознао да долази из Пријепоља, дао заробити" (из извештаја Дубровачког посланства). 

Но, изгледа да је и кнезу Војиславу већ помало и додијао цар Урош те, иако га је још номинално признавао, себе почео да назива "кнезом", а не "Хумским кнезом" као дотада, што је практично значило да се сматра кнезом свих Српских земаља, а не само Хумских. Амбиције су му касније изгледа кренуле још и даље па се на његовом надгробном споменику у манастиру Бањи код Прибоја налази написано "Стефан а зовом велики кнез Воислав све Српске, Грчке и поморске земље", узимајући себи владарски придевак Немањића: "Стефан". Он већ тада није себе сматрао у властелу која је подложна цару Урошу већ потпуно независним владаром. Да ли би он покушао да сруши цара Уроша и заседне на његово место остаје само да се претпоставља јер га је стигла изненадна смрт у септембру 1363. године."


Vojnovići su veoma staro plemstvo čija genealogija se� u srednji vijek. Po porodičnoj tradiciji ova porodica potiče od Vojna, unuka Stevana Dečanskog, s grbom Nikole Altomanovića, kneza U�čkog..U Boku Kotorsku doselili su se iz Hercegovine 1692. godine da bi se za�itili od turskog terora. 

Grb i plemstvo im je priznala Mletačka Republika poslije 1771, a 1815. godine Austrija �skupa sa ostalim dalmatinskim i boke�im paraplemstvom. Priznavane su im razne titule: u srpskim zemljama bili su knezovi i serdari, u provincijama pod austrijskom jurisdikcijom �konte i kapetani, u Mađarskoj i ostalim evropskim zemljama nosili su rusku titulu grofova, po pretku Đorđu Vasiljevu (1760-1821).

Фамилија Војиновић

 НАЗАД НА ВИТЕШКИ РЕДОВИ И ПОРОДИЦЕ